У пресуди се наводи да подносиоци представки нису искористили све правне лекове које су имали на располагању због наводне дискриминације, односно у вези са наводним повредама члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Европски суд је већином од 14 према три гласа усвојио претходни приговор Владе Републике Србије у вези са притужбама поводом наводне дискриминације.

Предмет се односи на исплату дневница резервистима који су били ангажовани у Војсци Југославије за време НАТО интервенције у Србији, од марта до јуна 1999. године.

Европски суд је у пресуди Већа од 28. августа 2012. године утврдио да није било повреда члана 6 став 1 Конвенције због различите праксе домаћих судова, али да је дошло до повреде члана 14 у вези са чланом 1 Протокола број 1.

Европски суд је утврдио да није било „објективног и оправданог објашњења“ да подносиоци представке буду другачије третирани само на основу пребивалишта.

Влада Србије је 26. новембра 2012. године затражила да се предмет упути Великом већу Европског суда према члану 43, а Веће је 11. фебруара 2013. године усвојило тај захтев.

Европски суд је, размотривши чињенице предмета и законски оквир, истакао да су подносиоци имали на располагању различита правна средства којима су могли да траже заштиту својих права.

Тај суд је установио да су парнични судови имали потпуну надлежност да одлучују о предметним потраживањима.

У одређеном броју сличних предмета у којима захтеви нису били застарели, првостепени и жалбени судови широм Србије усвајали су их у периоду од 2002. године до почетка марта 2009. године.

У том смислу, Европски суд је сматрао да је у датом тренутку жалба парничним судовима представљала делотворан правни лек.

У пресуди Великог већа наглашава се да сваки подносилац представке пре обраћања Европском суду мора исцрпети домаће правне лекове у вези са притужбама које истиче у погледу повреда права заштићених Конвенцијом.

Европски суд, даље, примећује да су се подносиоци представки обратили Уставном суду на основу чланова 32 и 36 Устава и члана 6 Конвенције, тврдећи да је пракса домаћих судова у вези са питањем рока застарелости различита.

Међутим, подносиоци представки нису пред Уставним судом поставили питање дискриминације, па је разумљиво да Уставни суд није разматрао ово питање.

Европски суд је детаљно разматрао питање делотворности уставне жалбе и закључио да, када правни системи предвиђају уставну заштиту основних права и слобода, онај који се притужује на повреду тих права мора покушати да оствари њихову заштиту пред домаћим судовима.

Разматрајући да ли у случају подносилаца представки постоји неки посебан разлог због којег они нису имали обавезу да искористе домаће правне лекове, Европски суд примећује да нема убедљивог објашњења за то зашто су они своје тужбене захтеве поднели тек 2009. године, иако питање „ратних дневница“ датира још из 1999. године.

Европски суд закључио је да, узимајући у обзир све околности случаја, нема посебних разлога због којих би подносиоци били поштеђени захтева да исцрпе домаће правне лекове у складу са правилима и процедурама домаћег права.

Наиме, да су тако поступили, то би пружило прилику домаћим судовима да утврде да ли је питање спорних радњи или пропуста домаћих државних органа било у складу са Конвенцијом, наводи се у саопштењу Министарства правде и државне управе.