У саопштењу издатом поводом питања да ли поменути закон приморава на пензионисање свих оних који у овој години испуњавају услове за пензију, а нарочито жена, наводи се да овај закон сам по себи не прописује начин уштеде, али одговорним руководиоцима омогућава да се јавна управа рационализује са најмање могуће штете, чак и са могућим побољшањима, по квалитет услуга које држава пружа.

Процес рационализације спроводи се по трећи пут у Србији, али по први пут постоји начин и чврста намера да се то ради промишљено, водећи рачуна како о потреби да се сачува и унапреди капацитет државе да пружа услуге, тако и да се минимизују социјалне последице.

У члану 20 овог закона прописује се да се пензионишу они који за то имају навршене услове, осим уколико постоји потреба за датим радним местом и даљим ангажовањем запосленог ради континуитета процеса рада.

У том случају, споразумни наставак рада је дозвољен, при чему ово законско решење не треба схватити тако да пензионисање запослених против њене/његове воље представља основ за ново запошљавање.

Уколико постоји пак, могућност да се нечијим пензионисањем спречи да неко други, истих квалификација и стручног знања, остане без посла и без пензије—социјално је одговорно да се тако и учини.

С тим у вези, Министарство је у више наврата упутило јасну поруку јавности и социјално-економским партнерима и у комуникацији са другим државним органима.

Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору не дискриминише, чак се ни не бави било каквим личним карактеристикама или квалитетима запослених.

Услови за пензију прописани су другим законима, као што је Закон о пензијско-инвалидском осигурању или посебни закони којима се регулишу специфични услови рада у полицији, високом образовању и слично.

Чињеница је да, с обзиром на важеће законе, члан 20 највише погађа жене између 60,5 и 65 година живота, али погађа и значајан број запослених са бенефицираним радним стажом—најчешће мушкараца.

Закон омогућава и подстиче на промишљено и одговорно понашање послодаваца, али не може да замени њихову одговорност и посвећеност.

У претходним рационализацијама систем се заснивао, а послодавци толерисали, да се кроз добровољне отпремнине и пензионисање упразне многа неопходна радна места. Тај приступ оставио је управу десеткованом— на пример у инспекцијама.

Овог пута закон даје више подстицаја послодавцима да реорганизују рад, процене који стручни профили недостају да би се рад унапредио и модернизовао, као и где је вишак запослених и на којим радним местима.