Фото: ljudskaprava.gov.rs

У саопштењу Канцеларије за људска и мањинска права наводи се да је чињеница да, ни на међународном, ни на европском нивоу, не постоји документ, односно конвенција, која се искључиво односи на старије особе.

Пауновић је предочила да, имајући у виду то да се демографска слика у свету мења и старије особе постају већинско становништво, у фокус долазе бројни и разноврсни проблеми са којима се ова популација суочава.

Према њеним речима, процес демографског старења присутан је и у Србији, па је у укупној популацији све већи удео старијих, који износи 17,40 одсто, а од тог броја учешће старијих од 80 година износи 5,1 одсто, а старијих од 65 година 18 одсто.

Она је истакла да оно по чему Србија одступа јесте очекивана дужина живота за особе од 65 година и старије, која код нас износи 16,9 година за жене и 14,3 за мушкарце, док је у ЕУ у просеку 21,3 за жене и 17,9 за мушкарце.

Оваква слика, како је додала, намеће изазове за социјалну и здравствену заштиту, као и за пензиони систем.

Пауновић је с тим у вези упозорила на то да је међу старијим лицима распрострањено сиромаштво и социјална искљученост, а услови становања и структура потрошње лошији су у поређењу са осталом популацијом.

Она је изнела податак да ризик од сиромаштва и социјалне искључености у Србији износи 43,4 одсто за млађе од 65 година и 35,7 одсто за старије, а у ЕУ 25,9, односно 18,2 одсто.

И док животни век и квалитет живота старијих расту у свим развијеним земљама, како је указала, у нашој држави свака десета стара особа живи испод границе сиромаштва.

Према њеним речима, у Србији више од 11.000 особа старијих од 65 година прима социјалну помоћ, а готово пола милиона старих особа има минималну пензију.

Пауновић је објаснила да је у циљу унапређења положаја старијих особа неопходно обезбедити адекватну здравствену заштиту, посебно старијима из руралних средина, женама и особама са инвалидитетом.

Услуге у резиденцијалним установама треба да буду усмерене сходно индивидуалним потребама корисника, а не организационим потребама пружалаца услуга, напоменула је она.

Такође, како је додала, постоји доста механизама којима би држава, преко здравствених и социјалних установа, могла да интервенише у оквиру својих јавних политика, како би се унапредио положај ове осетљиве друштвене групе.

Један од њих јесте и доношење посебног закона о заштити права пацијената, у којем би биле садржане антидискриминационе клаузуле, укључујући и оне које се односе на старосно доба, истакла је Пауновић.

Највећи изазов за старије особе у Републици Србији када су у питању њихова људска права јесу дискриминација, сиромаштво, насиље и злостављање и недостатак специфичних мера и услуга.

То је и разлог што су старије особе препознате као једна од осетљивих друштвених група у Стратегији превенције и заштите од дискриминације, коју је Влада Република Србије усвојила за период до 2018. године, као и у пратећем акционом плану.

Акционим планом предвиђено је, између осталог, иницирање рада на припреми кровног закона који би се односио на старије особе, као и унапређивање нормативног оквира кривично-правне заштите старијих особа од насиља у породици, и то кроз редефинисање бића кривичног дела насиља у породици којим би се квалификованим обликом насиља сматрало и дело насиља извршено према старијој и/или немоћној особи.

Пауновић је истакла да свако демократско друштво, као и оно које то жели да постане, не сме занемарити допринос својих старијих суграђана и суграђанки у прошлости, али ни тај драгоцени потенцијал огромног искуства и знања за будућност.

Заштита старијих особа од насиља и адекватно кажњавање насилника представљају императив друштвене одговорности сваке државе, поручила је она.

Пауновић је објаснила да је за унапређење положаја старијих особа, али и осталих осетљивих друштвених група, неопходно да се принцип поштовања различитости, толеранције и ненасиља додатно приближи грађанима.

Посебно је важно, како је додала, да он постане модел понашања и деловања младих људи, јер само на тај начин можемо постати истински модерно и демократско друштво.

Међународни дан старијих особа обележава се 1. октобра, у складу са Резолуцијом 45/106, коју је прогласила Генерална скупштина УН 14. децембра 1990. године, са циљем да се нагласи важност осигуравања животног окружења које се може прилагодити потребама и способностима становника трећег доба.