Свечаност је почела литургијом коју је јутрос у цркви брвнари, где су се на данашњи дан 1815. године окупили устаници предвођени Милошем Обреновићем, служио патријарх српски Павле. После литургије, у помен устаницима венце на споменик испред Таковског грма положили су председник Владе Војислав Коштуница, председник Скупштине Србије Предраг Марковић и председник општине Горњи Милановац Дражимир Марушић.

У име председника Републике Србије Бориса Тадића, венац на споменик положио је адмирал Јован Грбавац, док је у име председника државне заједнице Србија и Црна Гора, венац положио начелник Генералштаба ВСЦГ генерал-потпуковник Драган Паскаш.

Литургији у цркви брвнари присуствовали су и министар вера Милан Радуловић, министар културе Драган Којадиновић, министар унутрашњих послова Драган Јочић и министар рударства и енергетике Радомир Наумов, као и више стотина грађана.

Након полагања венаца на споменик и обраћања председника Владе Републике Србије пред више хиљада грађана, одржан је културно-уметнички програм.

Званични сајт Владе Србије преноси у целини говор Војислава Коштунице окупљенима у Такову.

“Драги пријатељи и уважени гости,

Велико ми је задовољство и посебна част што могу на овај велики дан да Вам се обратим у устаничком Такову. Пре тачно 190 година, наши храбри преци сакупили су се овде да наставе борбу за своју слободу која ће довести до коначног и поновног успостављања српске државе.

Срби су подигли Први устанак на Сретење Господње 1804. године и нису престајали да ратују до 1815. године, дакле више од 11 година. Током Првог устанка Срби су остварили фактичку независност, да би ова независност после јаке турске офанзиве 1813. године била изгубљена. И док се у Србији жалило за Карађорђевим временом, вождов војвода Хаџи Продан Глигоријевић новом побуном поручио је обесхрабреном народу да није све изгубљено. И поред тога што ова буна није досегла висину Орашачке, она је била изузетно важна и због тога што је повезала Орашачку са Таковском буном. Иако суочен са турским насиљем, какво до тада није виђено, српски народ смогао је снаге 1815. године да се још једном сабере, не би ли повратио оно за шта се већ изборио за време Карађорђа.

И опет је један од вождових војвода постао предводник народа – Милош Обреновић. Као и у Првом устанку, тако су и у Другом вођене крваве битке за слободу: Чачак, Љубић, Дружетић, Палеж (Обреновац), Пожаревац, Дубље… Тешке борбе претворене су у победе над турском војском. И тада је, сагледавши добро сопствене снаге, као и реалне међународне прилике, вожд Другог српског устанка Милош Обреновић донео једину могућу и исправну одлуку – да успешно ратовање оконча мировним преговорима. Милош је проценио да му ратни резултати, не само његови и Другог устанка, већ и Карађорђеви и Првог устанка, представљају добру основу за будуће дуготрајне и тешке преговоре.

Његова храброст и храброст његовог народа већ је била доказана, али је сада требало имати умећа да се победа у рату потврди и за дипломатским столом. Нико осим њега није веровао у то да ће у томе имати успеха. Нису га обесхрабривали почетни неуспели преговори. Решен да народу осигура мир, слободу и државу, он је наставио да преговара све док Други устанак није окончан Београдским споразумом. Обе стране прогласиле су да су постигле успех, Марашлија се хвалио свом султану а Милош народу, док су се војске повукле у своја склоништа. Ипак, и Милош и Марашлија знали су да посао нису до краја окончали.

Рат је био довршен и тиме учињен крај људским патњама и жртвама, и то је био велики добитак за Србе. Крхки мир и слободу требало је даље осигуравати упорним дипломатским преговорима. Ако је ратовање против Турака трајало више од једанаест година, преговори са Турцима око коначног дефинисања аутономног положаја Србије трајали су пуних петнаест година. Током тих петнаест година, није више било људских жртава и народ је уживао какву такву сигурност и могао да се посвети себи и својим пословима.
Државна политика Милоша Обреновића, у којој је он увек водио рачуна о томе да добро одмери снагу сопственог народа, као и да добро и реално одмери међународне прилике, поступно али сигурно остварила је 1830. године свој велики циљ – међународно признање аутономног положаја Србије. Тако је Србија стекла унутрашњу државну самосталност и слободу. Следећим речима кнез Милош саопштио је своје резултате народу: '' До сада смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом''. Тиме је узвишени циљ Карађорђевих и Милошевих ратника и целог српског народа био остварен.

Кнезу Милошу Обреновићу било је тешко 1815. године као и Карађорђу 1804. године. Обојица су учинили све што су могли да српском народу врате давно изгубљену слободу и да обнове државу. Дугогодишњи рат дао је резултате, али они нису били довољни да Срби постану слободни и да се слободно организују у тек обновљеној држави. Био је потребан још један изузетан напор, напор дугогодишњих дипломатских преговора. Све се то у одлучујућем тренутку стекло у једној личности, личности вожда Другог српског устанка Милоша Обреновића: умереност, упорност и политичка мудрост.

Милошева државна политика свакако и за нас данас представља важно државотворно искуство о томе на који начин треба водити државне и националне послове. Две стотине година после Карађорђевог устанка и 190 година после Милошевог устанка, ми се као народ, иако у потпуно другачијим историјским приликама, поново налазимо пред великим задатком сређивања државе. И данас је пред нама задатак да остваримо пуну унутрашњу слободу, што је могуће постићи једино доношењем новог модерног устава. И данас је пред нама велики задатак да мудром државном политиком обезбедимо да међународне границе наше земље остану тамо где су и сада. Такође, и данас нам ваља да добро одмеримо сопствене снаге и реалне међународне прилике и да пронађемо прави пут до компромисног решења за Косово и Метохију, где неће бити ни апсолутног победника, ни апсолутног губитника, јер не може једна страна да добије све, а друга да изгуби све. Ми хоћемо политички дијалог и да у стрпљивом разговору пронађемо заједничко решење које уважава интересе оба народа и које ће допринети очувању стабилности и у нашој земљи, и у целом региону. Србија је спремна за компромис и за то да у том компромису сачува своје виталне и суштинске државне и националне интересе, а то је да се пре свега не могу мењати међународно признате границе наше земље.

Са великим задовољством очекујемо да се сутра формално потврди да смо добили Студију изводљивости. То је наш заједнички резултат, заједнички резултат рада Владе и рада свих грађана, свих нас и свих државних институција. Закорачили смо на пут који нас сигурно води у пуноправно чланство европске породице народа. С правом се каже да је најтеже направити прве кораке и тај посао је за нама. Биће још много тешког посла који морамо обавити, али од сада сигурно знамо куда идемо, шта нам је циљ и шта нас на том путу очекује.

Уверен сам у то да ће овај први институционални корак који је наша земља направила у процесу европских интеграција деловати интегративно и на односе унутар државне заједнице Србија и Црна Гора. Да не будемо само, ми мимо осталог света, и да у тренутку када се цела Европа уједињује, да баш тада ми пронађемо да је најбоље да се разјединимо. Европа нам сама даје пример и зове нас да у европску кућу Србија и Црна Гора уђу заједно.

Србија је данас у великом послу уређивања економског система земље, који мора бити сагласан и конкурентан на великом европском тржишту. Наш је важан државни и национални интерес да коначно предузећа у Србији поставимо на здраве ноге и да то буду добре, ефикасне и динамичне фирме, које су способне да поштујући јасне тржишне услове, грађанима обезбеде квалитетне услуге, и да буду спремне за оштру конкуренцију и развој. Само уставно уређена, продуктивна, динамична, радна, економски јака и богата Србија, са ефикасном државном управом и са предузимљивим људима, може да се развија, да привуче инвеститоре, да одбрани своје територије, да заштити свој идентитет и да у државној заједници са Црном Гором постане пуноправан члан европске породице држава.

Данас, када се сећамо великог Милоша, његових устаника и његове мудре државотворне политике, Србија зна шта су њени циљеви и који је њен пут. Ако будемо радили сви заједно да нам држава буде стабилна и да сваки грађанин живи боље, сасвим је сигурно да ћемо доћи до правих резултата. То би онда значило да наши преци нису залудно градили, а и да потомцима нећемо оставити пусту и запуштену ледину, већ чврсту и добро уређену кућу”, поручио је председник Владе Србије.

Обележавање 190-годишњице од подизања Другог српског устанка одржано је у организацији Владе Републике Србије, која је и покровитељ манифестације, као и oпштине Горњи Милановац и Српске православне цркве.