Војислав Коштуница

Званични сајт Владе Србије преноси говор Војислава Коштунице у целини.

"Господине председниче, Ваше екселенције, госпође и господо, уважени сенатори,

Част ми је да Вас, у овој прилици, ословим онако како су то чинили Ваши славни преци - са PATRES ET CONSCRIPTI. Установа Римског Сената, чију древну традицију Ви достојно настављате, извориште је вечитих вредности патриотизма и владавине закона. Те вредности, на којима је заснована, на којима се одржала и од којих и данас зависи наша цивилизација, у наше време настављају да живе кроз замисао и праксу европских интеграција.

Врхунац процеса европских интеграција представља свакако Европска унија, као скуп равноправних нација и држава, од којих свака у заједницу уноси своје посебности и квалитете, не престајући тиме да развија своју националну индивидуалност и да брине о сопственој будућности. После лоших, чак катастрофалних искустава у блиској и даљој прошлости, европске нације схватиле су да своју будућност могу осигурати пре свега кроз заједницу засновану на принципима слободе и владавине права. Уједињена Европа тако је постала највећи гарант подједнако безбедности и економског просперитета свих европских народа.

Огроман је допринос Италије овим процесима. Као земља оснивач прве европске интеграције, Заједнице за угаљ и челик 1951. године, и потписник оснивачких уговора наредних двеју - Европске економске заједнице и Европске заједнице за атомску енергију 1957. године - Италија је играла кључну улогу у развоју и усавршавању процеса интеграције, а то чини и данас. Ова земља је међу првим државама чланицама дала свој позитиван глас за усвајање Европског устава ратификацијом Уговора о Уставу Европе (The Treaty Establishing the Constitution of Europe) и тиме ставила до знања да је заинтересована за највиши степен европских интеграција. После најновијих догађаја, није извесно каква ће бити судбина устава као могућег највишег правног акта Европске уније, али је извесно бар толико да, ако скорашњег напретка и не буде, неће бити ни назадовања. Развој европске интеграције није ни до сада ишао равномерно, без криза и застоја. Сетимо се "кризе празне столице" средином шездесетих, или стагнације у другој половини деведесетих. И као што то није довело у питање претходна достигнућа интеграције, сигуран сам у то да ће велика идеја заједнице превазићи садашња искушења изазвана одлукама већине француских и холандских грађана да не прихвате Европски устав.

Моја земља, државна заједница Србија и Црна Гора, није суочена са оваквом врстом дилеме са којом се данас сусрећу државе чланице и грађани Европске уније из једноставног разлога што још није чланица ЕУ. Али, сасвим извесно, наше је чврсто опредељење да у пуној мери уђемо у европске интеграције с перспективом укључења у саму Унију. Да будем сасвим прецизан, то није само циљ, већ живи процес у који смо увелико ушли. У марту ове године Европска комисија дала је позитивну оцену за нашу Студију изводљивости, а Савет министара потврдио је овај документ и одобрио почетак преговора о нашем приступању Споразуму о стабилизацији и придруживању.

Србија и Црна Гора је крајње озбиљно схватила овај задатак и у техничком и у суштинском погледу. У техничком смислу, ми смо практично већ припремљени. Наши државни органи усвојили су сва документа сагласна политици Европског партнерства која је усвојена на самиту ЕУ у Солуну јуна 2003. године. Имамо спремне преговарачке, радне и стручне тимове, који ће заједно са партнерима из Комисије радити на формулисању Споразума. У суштинском смислу, ми у привреди, јавној управи и правосуђу већ вршимо реформе неопходне за преузимање конкретних корака интеграције. Те реформе потпуно су у духу промена које су демократске снаге Србије обећале грађанима који су извршили одлучујући преокрет 5. октобра 2000. године.

Ја се овом приликом, поштовани чланови Сената, не бих детаљније задржавао на овим унутрашњим процесима и системским променама, које се, као и у свакој земљи у транзицији, одвијају уз бројне тешкоће, али постојано и неповратно. Желео бих, пре свега, да Вашу пажњу усмерим на специфичне проблеме моје земље, оне са којима се друге земље транзиције нису суочиле, или бар не у тако драматичним размерама. Реч је о проблемима због којих и процес унутрашње транзиције и процес европских интеграција могу бити озбиљно доведени у питање.

Ако се питамо, због чега је наш регион у склопу интеграционих процеса релативно заостао за ширим централноевропским и источноевропским окружењем и стога, као „Западни Балкан“, добио посебно место у европској стратегији интеграције, одговор је релативно једноставан: због његове државно-политичке фрагментације изазване међуетничким конфликтима и масовним кршењима основних људских и мањинских права, што је праћено ратним разарањима и ратним и послератним криминалом. Читава деценија била је потребна да се ово стање у региону санира и он као такав уђе у орбиту европске мирнодопске и развојне интеграционе политике. Да су Европа и остатак међународне заједнице коначно стали на пут овим деструктивним процесима, ми бисмо, наравно, жалили због изгубљених десет година, али бисмо без освртања кренули на пут "надокнађивања транзиције". То, међутим, још није наша стварност. Ми смо, нажалост, још сведоци сепаратистичких тежњи у овом делу Европе, насилних и добро организованих активности у правцу остваривања таквих тежњи, а, наравно, и амалгираног политичко-привредног криминала, који овакве тежње и активности неизбежно прати. Жариште оваквих процеса данас је Косово и Метохија, али сличних деловања и тенденција има у читавом региону.

Нико нема права да затвори очи пред чињеницом да шест година након успостављања цивилне и војне мисије Уједињених нација, на Косову и Метохији нису постигнути основни циљеви Резолуције 1244 СБ УН. У погледу положаја мањинских заједница, ситуација је веома тешка. Српска национална заједница изложена је перманентном терору, изгону и лишавању основних људских права. Две трећине српског становништва прогнано је у остатак Србије, а преостала трећина живи испод сваког цивилизацијског нивоа. Фактичко стање људских права је такво да се о правима не може ни говорити, већ пре свега о борби за голи опстанак. Имовина протераних је узурпирана, притисак на продају кућа, станова и остале некретнине је свакодневна појава. У таквим условима повратак прогнаних је крајње нереалан: данас не постоје ни озбиљни планови за стварно отпочињање процеса повратка, од којег природно зависи и останак преосталог српског становништва. Више од сто педесет спаљених и девастираних цркава и манастира Српске православне цркве широм Косова и Метохије, од којих добар део представља средњовековне споменике културе највишег међународног ранга, представља праву поруку албанске већине српској мањини о њеној будућности у овој покрајини.

Стало ми је, госпође и господо, до тога да и у овој прилици нагласим да је управо Италија показала највише разумевања за трагични положај Срба на Косову и Метохији. И великодушним донацијама за обнову разрушених манастира и храбрим чувањем српских светиња и споменика културе од стране италијанског контингента КФОР-а, Италија се показала на висини задатка у заштити угрожених, али и на спасавању културног наслеђа, које је по извору и намени српско, али по историјском значају и значењу европско.

Ове несрећне слике са Косова и Метохије, уважени сенатори, само приближно и фрагментарно илуструју проблеме са којима се моја држава сада суочава. Намерно сам поменуо реч "држава", да бих Вам, надаље, укратко изложио највећи проблем са којим се Србија већ дуже време бори, утолико пре што је он у непосредној вези са темом европских перспектива Балкана.

И поред присуства неизвесних тенденција глобализације које постојано врше пренос суверенитета као основног обележја модерне државе, савремени свет још не познаје чвршћу и сигурнију форму уређеног живота друштва од државе. Управо је процес европских интеграција, у форми стварања европских заједница, и касније Европске уније, поставио пред искушење државност државе као највишег модерног облика уређења. Несумњиви наднационални карактер Европске уније ставио је ван снаге многе функције држава чланица, којима су оне претходно суверено располагале. Али, с друге стране, управо је ово јединствено искуство међудржавног интегрисања на посебан начин изразило и функционалан и симболички значај државе у ери глобализације. Европске заједнице, и касније Европска унија, сведоче заправо о потреби и неопходности сталног и сигурног баланса између њиховог наднационалног и међудржавног карактера и управо ће тај баланс гарантовати опстанак и успешност европских интеграција у будућности.

Имајући ово у виду, ми данас можемо да констатујемо велики број актера европских интеграција. То су бројне европске институције, привредна предузећа и удружења, различите професионалне асоцијације и јавне корпорације, региони и локалне заједнице, коначно, сами грађани са њиховим изворним политичким субјективитетом на нивоу Европске уније. Сви ови актери говоре о великој унутрашњој разуђености, па и својеврсној демократичности процеса интеграције. Али, државе и даље остају основни и одлучујући актери овог процеса. Оне одређују оквир понашања и правила игре унутар овог сложеног догађања и уопште развоја интеграције.

За нас као кандидата за придруживање ЕУ значајно је то да држава свој темељни субјективитет у процесу интеграције започиње закључивањем свог првог уговора са Европском унијом, а то је у овом случају Споразум о стабилизацији и придруживању. Такав партнер Европској унији мора бити афирмисан као држава и у унутрашњем и у спољнополитичком смислу. Управо овде, Србија се суочава са озбиљним проблемима. Један је опасност од даље државно-политичке фрагментације данашње државне заједнице Србија и Црна Гора, а други, још тежи, могућност једностраног одвајања Косова и Метохије од Србије.

Када је о Србији и Црној Гори реч, Србија искрено настоји да ову државну творевину одржи и да је учини истински функционалном. У Црној Гори, политичке странке на власти окренуте су одвајању од државне заједнице. Уставна повеља Србије и Црне Горе утврдила је процедуру и услове за поступак могућег одвајања и сада је основна ствар да се политички учесници у Црној Гори коректно држе обострано утврђених правила. Морам рећи да је Европска унија, као присталица опстанка државне заједнице, у два наврата успешно посредовала у изналажењу начина за опстанак заједничке државе. Као и Србија, и ЕУ је присталица напредујуће европске интеграције државне заједнице, а не неизвесне интеграције кроз претходну државну дезинтеграцију. Тим пре што је у Црној Гори изборно тело готово равномерно подељено на оне који су за одвајање и оне који су за опстанак и функционално јачање државне заједнице. Због тога је у општем интересу да референдум о независности Црне Горе, када и ако до њега дође, буде одржан по правилима и процедури иза којих ће стајати ауторитет Европске уније. У том случају, сигуран сам, резултат референдума биће више него повољан за опстанак државне заједнице. Сигуран сам, такође, у то да је Италија, као пријатељска земља, заинтересована за одржање, а не цепање државне заједнице Србија и Црна Гора.

У поређењу са Црном Гором, сасвим је другачија ситуација на Косову и Метохији. Тамо већ деценијама делује албански покрет за сецесију, који, додуше, никада није бирао средства, али током последњих шест година, откако је покрајина под цивилном и војном управом УН, своје циљеве настоји да постигне отвореним терором над мањинским српским становништвом. Оно што нас највише узнемирава јесте прећутно прихватање овог ултимативног циља и насилних средстава за његово спровођење од стране представника цивилне мисије УН. Као да је такозвана хуманитарна интервенција 1999. године имала за крајњи циљ помоћ већинским Албанцима у покрајини да досегну независност Косова и Метохије.

Ипак, и поред бројних лоших примера деловања, тачније неделовања међународне управе у правцу остваривања суштинских одредби Резолуције СБ УН 1244, ми сматрамо да се ова Резолуција мора испунити да би се наставило ка питању утврђивања статуса Косова и Метохије. При томе, за нас је најважније да Резолуција јасно назначава суверенитет и територијални интегритет Србије и Црне Горе на Косову и Метохији и да је у том погледу у потпуној сагласности са темељним међународним документима као што су Повеља Уједињених нација и Завршни акт тадашње Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС) из Хелсинкија 1975. године. Имајући ово у виду, ми не бежимо од отварања разговора о будућем статусу Косова и Метохије, али смо чврстог уверења да такве разговоре не треба отварати пре испуњења стандарда које су прихватиле и поставиле управо Уједињене нације. Надаље, инсистирамо на томе да стандарди буду објективно оцењени, како би се уопште могло проценити да ли је Резолуција 1244 испунила своју сврху. Наше пажљиво праћење ситуације у покрајини по основу свих осам група стандарда недвосмислено говори да ниједан од њих за сада не може добити позитивну оцену. Због тога, са уверењем констатујем да проблеми Косова и Метохије данас нису само највеће искушење српско-црногорске државне политике, већ и озбиљан тест за заједничку спољну и безбедносну политику Европске уније.

Са своје стране, Србија и Црна Гора учиниће све да се овај проблем решава компромисно, а у корист одрживог, свеобухватног и трајног исхода. При томе ћемо водити рачуна и о међународним принципима, и о интересима државе и о интересима албанског становништва на Косову и Метохији. Ми смо спремни на то да прихватимо и свако атипично решење, као што је, уосталом, и свако успешно решење проблема нелојалних мањина у Европи било атипично, тачније својствено. Општа формула таквог решења јесте проширена аутономија за Косово и Метохију уз постојане међународне гаранције. Према томе, ми смо одлучно против поделе Косова и Метохије, али смо из исто таквих принципијелних разлога и против поделе Србије што би била последица независности Косова и Метохије. Ми већ дуже време вршимо правну и институционалну разраду оваквог оквира и кад год разговори о статусу Косова и Метохије буду почели, бићемо крајње спремни и крајње конструктивни.

Са своје стране, пак, Европска унија би у случају Косова и Метохије морала да буде много одређенија него до сада и много више привржена сопственим принципима и вредностима. Овде је, разуме се, реч о поштовању суверенитета и територијалног интегритета једне земље, Србије и Црне Горе, али и о очувању мултиетничког карактера једне, у крајњој линији европске покрајине, као и о односу према масовном кршењу основних права и слобода. Нама је јасно да се спољна политика Европске уније формулише јако деликатно, али се овде налазимо пред проблемом који се директно тиче безбедности у Европи. Може ли се данас замислити да Европска унија и њене државе чланице прихвате као fait accompli етничко чишћење и да признањем независности још награде већину која је то починила. Не само да је на Косову и Метохији за шест година почињено етничко чишћење, него би наметнута независност ове покрајине за преостале Србе представљала алармни сигнал за бег у централну Србију. Независно Косово значило би етнички хомогено, да не кажемо чисто Косово. То би била не само велика историјска неправда, већ и лош знак за целу Европу, а посебно балкански регион, у смислу да је тако нешто уопште могуће. За нас у Србији и Црној Гори, пак, био би то крах европских вредности, у које чврсто верујемо.

Моја порука Вама, уважени чланови Сената, на основу свега до сада изреченог је једноставна: Србија је за интеграцију, а не дезинтеграцију читавог региона као сигурни пут у европске интеграције. Ми желимо да се бавимо економским развојем, општом стабилизацијом прилика у нашој земљи и региону, међусуседском сарадњом на свим пољима. Једном речју - више нас интересује будућност него прошлост. Ми не желимо да се бавимо државним границама и даљим разграничавањима. Али, молимо за разумевање што смо приморани на то да штитимо свој суверенитет и државни интегритет. Показаће се, уверен сам у то, да поступајући тако, ми данас стојимо на бранику вредности које су и италијанске, и европске, и глобалне. Поступамо тако, поред осталог, и из убеђења да у Европу можемо само као поштована држава.

На крају, поштовани сенатори, стало ми је до тога да изразим уверење да су међусобни односи наших земаља ретко када у историји били бољи него данас. То је у духу врло старих веза, од којих неке сежу још у средњи век. Први крунисани краљ српске средњовековне државе Стефан био је ожењен венецијанском принцезом Аном Дандоло, која му је родила наследника, будућег краља Уроша Првог. Слободоумне идеје Ђузепе Мацинија значајно су утицале на српску политичку мисао у 19. веку, а није заборављено да је Гарибалди, из уверења да један народ не може бити слободан ако су други народи неслободни, слао своје чете да помогну ослободилачку борбу Срба и Црногораца. На тим старим и племенитим темељима, госпође и господо, ми данас настављамо да градимо пријатељство и заједничку европску будућност наших држава и народа", навео је Коштуница.