Стојадиновић је на конференцији за новинаре подсетио на то је прошле године у Србији учешће обновљивих извора енергије у потрошњи струје било приближно 25 одсто, што је изнад европског просека, али је и даље недовољно у односу на преузете обавезе из Уговора о енергетској заједници који је Србија потписала.

Он је рекао да је европске директиве којима се дефинишу обновљиви извори енергије и биогорива неопходно имплементирати у домаће законодавство, и да је предвиђено да произвођачи електричне енергије који користе обновљиве изворе или отпад имају повлашћени статус.

Влада Србије прописује услове за стицање статуса повлашћеног произвођача и критеријуме за испуњење тих услова, министар рударства и енергетике издаје решење о статусу повлашћеног произвођача, а ти произвођачи имају право на субвенције, пореске, царинске и друге олакшице, објаснио је Стојадиновић.

Према његовим речима, подзаконском регулативом биће регулисан низ такође веома значајних питања, а једно од најважнијих је да држава неће бити инвеститор у области обновљивих извора енергије, већ ће њена улога бити стварање услова за приватне инвеститоре.

Стојадиновић је указао на то да је неопходно усвојити и уредбу о дефинисању статуса повлашћених произвођача и подстицајне мере за њих.

Он је навео да измене Закона о енергетици, чије ће усвајање сачекати нови сазив парламента, између осталог предвиђају да ће повлашћени произвођачи моћи да извозе електричну енергију само уз сагласност Владе, док ће Електродистрибуција бити дужна да преузме целокупну електричну енергију коју произведу ти произвођачи.

Изменама овог закона, како је навео, такође је предвиђено оснивање фонда за енергетску ефикасност, чији ће циљ бити подстицање те области и повећање коришћења обновљивих извора енергије у Србији.

Према његовим речима, предвиђено је да се финансирање овог фонда обезбеди преко накнада, и то 1 одсто на електричну енергију, 0,5 одсто на гас и 0,5 одсто на течна горива.

Рок за доношење уредбе о минималном уделу електричне енергије произведене из обновљивих извора је 1. јул ове године, док је рок за усвајање система подршке коришћењу обновљивих извора енергије и издавање такозваних зелених сертификата 1. јул 2009. године, прецизирао је Стојадиновић.

Он је додао да највеће интересовање инвеститора у области енергетике влада за изградњу малих хидроелектрана, а процењује се да у Србији постоји приближно 900 потенцијалних локација за изградњу хидроелектрана снаге до 10 мегавати, чији је укупни капацитет око 500 мегавати.

Стојадиновић је објаснио да законска регулатива у овој области предвиђа да ће за мале хидроелектране снаге веће од један мегават бити потребна лиценца за производњу електричне енергије, коју издаје Агенција за енергетику, и навео да ће за изградњу хидроелектрана чија је снага већа од два мегавата или за коришћење постојећих акумулација бити неопходно издавање концесија путем тендера.

Предвиђено је да енергетске дозволе за градњу хидроелектрана издаје Министарство рударства и енергетике, али је за хидроелектране снаге мање од једног мегавата довољна само сагласност општине, нагласио је помоћник министра.

Он је указао на то да је техничко-економска анализа за хидроелектрану Ћелије на реци Расини, низводно од Бруса, показала да би потребна инвестиција за тај објекат износила 3,2 милиона евра током две године, као и да би за повраћај уложених средстава било неопходно шест година, док би у периоду од 30 година остварена добит износила 11,7 милиона евра.